“Kakav nezavisni prostor ?”
Ovo pitanje čuli smo svaki put kada bismo počeli da obrazlažemo svoju ideju drugim ljudima. Neki su smatrali da je naziv neviđeno glup, da je ideja osuđena na propast, da se nikome ne da pisati “za dž”, da ljudi imaju pametnija posla… Ono što je karakteristika svih članova našeg tima jeste neviđena tvrdoglavost da istjeramo svoje do kraja, a ta se tvrdoglavost, kao što i sami svjedočite, na kraju isplatila.
“Nezavisni Prostor” je počeo u jednoj banjalučkoj kafani, na poleđini skripte iz engleske književnosti II. Ideja je bila da se stvori medijski prostor, nezavisno od Univerziteta i vladajućih institucija, koji će mladima pružiti priliku da objave svoje mišljenje. To mišljenje ne mora da bude ispeglano i politički korektno da bi se smatralo dobrim. To mišljenje ne mora da bude mišljenje onoga koji ima sredstva da istupi u medijima. To mišljenje ne mora da bude ono s kojim je saglasna naša redakcija. Čak i kada svi ovi parametri nisu zadovoljeni, to ne znači da takvo mišljenje ne postoji. Zbog toga je nastao “Nezavisni Prostor” - za sva ona neobjavljenja čavrljanja na kafama između predavanja tokom kojih smo svi mi pametni i znamo najbolje, a kada se te kafe završe, naša mišljenja ostaju da lebde negdje pod tavanicom kafane. Zašto ne prikupiti takav nebrušeni materijal i objaviti ga?
Tokom razrade projekta i prezentacija na raznim odsjecima, nailazili smo na zainteresovane ljude, pune odličnih ideja, koji nam se više nikada ne bi javili. Ovo nas je dovelo do zaključka da su studenti jednostavno pasivni aktivisti koji žele da promijene dosta toga, koji se žale na svoj status i poteškoće tokom studija, ali ne čine ništa po tom pitanju. Ono što smo često čuli bilo je pitanje “a šta će moje mišljenje da promijeni?” Možda bismo se i složili da nismo čuli na desetine ljudi koji govore isto. Pomislite samo koliko studenata i studentkinja ima u našem gradu. Nismo baš tako mali, zar ne? Iako su nas godine tradicionalne nastave i obrazovanja učile da ćutimo i pustimo veoma bitnu osobu za katedrom da govori šta treba da mislimo, znamo mi bolje od toga. Mi, zapravo, nešto i mislimo. Mi, ućutkivana grupa koja je naučena da ne treba da razmišlja, zapravo imamo neke prilično logične i izvodive ideje. Imamo svoje mišljenje o stipendijama, imamo svoje mišljenje o uslovima u domovima, imamo svoje mišljenje o tehničkoj opremljenosti na studiju, imamo svoje mišljenje o profesorima koji pričaju o nedjeljnom ručku. Imamo svoje mišljenje. Punopravni smo članovi savremenog društva. Štaviše, vrlo smo bitni članovi istog.
Kako je rekla Jelena, jedna od urednica naše redakcije - hajde da zajedno jezički sazrijevamo. Imamo mišljenje. Imamo prostor. Hajde da to iskoristimo na najbolji mogući način, uz kulturu dijaloga (koji nismo baš od koga imali da naučimo) i zrele argumente prije svađe i napadanja. Pitaćemo se “šta je moja generacija radila te 2008. godine?” Potrudimo se da odgovor ne bude “ispijala kafe”.
Ekipa “Nezavisnog Prostora”
